Са благословом надлежног Високопреосвећеног Митрополита Господина Григорија, Његово Преосвештенство Епископ швајцарски г. Андреј узео је учешћа на сахрани великог доборотвора Српске Цркве, учитеља и предузимача Живка Керпенишана (1940-2025). На заупокојеној служби у храму Светог Саве у Диселдорфу, породица покојног Живка, свештенство и верни народ одали су признање самопожртвованом раду, дарежљивости и доброти овог заслужног члана Црквене општине у Диселдорфу, чија је трудољубивост трајала преко педесет година. У својој беседи после опела, Владика Андреј је евоцирао успомене на небројане заслуге и подвиге покојног Живка који је био један од најближих сарадника блаженопочившег Проте Добривоја Ћилерџића (1920-1995) у тадашњој акцији зидања велелепног храма Светог Саве у Диселдорфу (1984-1985). Заједно са Епископом и свештенством, пред украшеним ковчегом покојног Живка, супруга Аница, ћерка Борислава и породица, рођаци, поштоваоци и пријатељи одали су последњу част некадашњем самопожртвованом члану Црквене општине, који је у 85. години свога живота уснуо у Господу, у граду Леверкузену, Немачка.
Живко Керпенишан рођен је 21. априла 1940 у српском градићу Сенђурац, у румунском Банату где је основао своју породицу и најпре радио као месни учитељ. Почетком седемдесетих година, Живко, супруга Аница и осмогодишњи син Добривоје емигрилали су у Немачку, у покрајину Северну Рајну и Вестфалију, у град Леверкузен. Одмах је породица Керпенишан приступила тадашњој Црквеној општини Светог Николе у Диселдорфу и постала једна од њених најактивнијих чланова, како у Црквеној управи тако и у црквеном хору и у фолклорној групи. У том временском раздобљу, породица Керпенишан добила је и ћерку Бориславу. Из Леверкузена се породица Керпенишан увелико укључила у мисију тадашње Српске црквене општине Светог Николе у Диселдорфу-Верстену, широм покрајине у којој су касније настале нове црквене општине Келн, Бон, Вупертал, Ахен и Бохолт.
Покојни Живко је као активни члан црквеног живота, са својом породицом редовно певао у црквеном хору и као некадашњи учитељ знатно помагао организацију великих прослава Божића, Васкрса и Савиндана. Био је заједно са блаженопочившим Протом Добривојем Ћилерџићем иницијатор парохијског листа Гласник у ком је објавио своје чланке, као и саиздавач Диселдорфског фототипског издања древне Историје српског народа од Станоја Станојевића.
Покојни Живко је свагда био заслужан и омиљен код свих чланова Црквене општине у Диселдорфу, нарочито у времену рефализације зидања новог српског храма Светог Саве на периферији главног града покрајине. Остаће нарочито омиљен код некадашње омладине Диселдорфске црквене општине, будући члан фолклорне групе Моравац у којој је играо и са посебним ентузијазмом свирао на својој на далеко чувеној тамбурици.
Сахрањен је 23. јануара 2025. године на Северном гробљу града Диселдорфа, поред гроба рано преминулог сина му Добривоја (1966-2022).
Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега (Мт. 25,21). Вечан Ти спомен, незаборавни рабе Божји, Живко!
Галерија